Бесједа новоустоличеног Епископа Кирила - Discurso del nuevo Entronizado Obispo Kirilo

(En español, luego del texto en serbio)

ПРИСТУПНА БЕСЕДА НОВОУСТОЛИЧЕНОГ ЕПИСКОПА СПЦ ЗА БУЕНОС АЈРЕС ЈУЖНУ И ЦЕНТРАЛНУ АМЕРИКУ Г. КИРИЛА

2 септембар 2018. год.

У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА! ВАША ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА, ВИСОКОУВАЖЕНИ ПРЕДСТАВНИЦИ НАШИХ СЕСТРИНСКИХ ЦРКАВА,

ВАША ПРЕОСВЕШТЕНСТВА,
ВИСОКОУВАЖЕНИ ПРЕДСТАВНИЦИ
ДИПЛОМАТСКОГ КОРА,
ВИСОКОПРЕПОДОБНИ И ВИСОКОПРЕЧАСНИ ОЦИ,
ВЕОМА ЉУБЉЕНА БРАЋО И СЕСТРЕ У ХРИСТУ СПАСИТЕЉУ:

Свети пророк Исаија чу глас Господњи који му говораше: Кога ћу послати? и ко ће нам ићи? И Исаија рече: Ево мене, пошаљи мене Господе. И посла га Господ к људима својим, да грешницима саветује покајање, и да им објави ствари онога света, то јест различне казне ако се не покају, а милост и опроштај ако се обрате Богу покајањем (Ис. 6, 1-11).

Данас и ја желим са светим Исаијом да кажем пошаљи мене Господе! Али задржава ме други глас пророка Мојсеја који је молио Господа да не шаље њега јер није речит и да пошаље некога способнијег. Глас светог пророка Исаије је пун љубави према Богу, пун љубави према народу Божјем и према ближњему и пун вјере и наде; глас светог пророка Мојсеја је пун смирења и послушања и кротости.

Оба та гласа се чују у мојој души и они се данас уједињавају одлуком и савјетом наше свете Српске Православне Цркве - Пећке Патријаршије. Захваљујем Светом Архијерејском Сабору наше Цркве на челу са његовом Светошћу Патријархом Иринејем што је донио одлуку да мене недостојног пошаље овом народу Божјем и постави за првог епархијског архијереја наше помјесне Цркве у Јужној и Централној Америци.

Свети Сабор наше Цркве је процијенио да је дошла пуноћа времена да се оснује епархија и под ”Јужним Крстом” у овом најзападнијем кутку васељене. Бити први епархијски епископ на овом континенту наше древне помјесне цркве, која идуће године пуни 800 година трајања, је велика част и привилегија али и велика обавеза и одговорност и веома тежак задатак.

Тежак је тај задатак због деценијског нередовног стања у црквеним заједницама нашег народа овдје, кроз одсутство или мали број свештенослужитеља, које је имало као последицу удаљавање људи нашег поријекла од своје, вјере, традиције, културе, језика... Тежак је он и због глобалне економске и политичке кризе која је, нарочито захватила земље овог континента. Тежак је тај задатак и због модерних трендова у култури због многих покрета за ”права” човјека који су често потпуно супротни библијском откровењу.

Опет као у свему утјешавају нас ријечи нашег Спаситеља: ”Јарам је мој благ и бреме је моје лако”.

Дакле, тако се и наша помјесна Црква Пећке Патријаршије, као и многе друге помјесне православне Цркве, проширује на сву Васељену, подвлачећи још једном да је спасење човјека и човјечанства Васељенски задатак који Бог испуни кроз његовог љубљеног Сина и Спаситеља Исуса Христа а који он савршује Духом Светим у својој светој Православној Цркви. ”Идите и научите све народе Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа...” рекао је својим ученицима једини и васељенски Спаситељ свих народа и људи. Христос је тим ријечима заувијек установио Васељенски карактер - ”Глобализам” Цркве, и Црква се не може о њега оглушити.

Јеванђелска свјетлост треба да огрије сваки народ и сваког човјека и то је воља нашег Спаситеља и заповијест: ”идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље свакоме створењу” (Марко 16, 15). За вријеме свог боравка на Земљи Христос углавном није напуштао границе Обећане Земље, тадашње Палестине, осим кратких излета у њој сусједне земље.

Али како читамо у учењу Цркве у вријеме свога крсног страдања, смрти и Васкресења Христос је душом својом испуњеном Божанством ушао у ад да порази државу смрти и дарује људим живот и истинску слободу. Или како се тамо каже Христос је ушао у дубине Земље да би све испунио. И ту нам се открива тајна Васељенског дјела Христовог домостроја Спасења. Он који се кретао у једној локалној географској карти земље Палестине постаје глобални Спаситељ свих људи.

Ту велику тајну ћемо покушати да опишемо кроз икону Њутн Лајбницове формуле, формуле која повезује дејство унутар неког тијела са дејством на површини тог тијела. Дакле док Христос дјелује унутар Земље, у срцу и дубини Земље, као једног лоптастог тијела то Његова Света Црква дјелује на површини тог тијела то јест на сфери. Њутн Лајбницова Формула између тих дејстава поставља једнакост. Ви чујете? поставља једнакост! Тако се на један мистичан начин дјеловање Цркве Христове у историји повезује са Крсно - Васкрсном Жртвом нашег Спаситеља.

Зато се истинита Црква с правом назива мученичка Црква. Али је она и Црква Васкресења. Једна госпођа, која се представила као инославна хришћанка неког од праваца протестантизма, питала ме је зашто носим крст ако је Христос Васкрсао. Каже она, ми живимо у ери Духа Светога и нама не треба Крст. Одговорио сам контра питањем, да рекао сам Христос је заиста Васкрсао али да ли смо ја и ти васкрсли? Ми заиста живимо у времену Духа Светога који дјелује кроз свету Цркву али нам он доноси оно што је Христово - Христову Крсно- Васкрсну Жртву нарочито кроз Свете Тајне које се дотичу усана наших и узимају безакоња наша.

Светим Духом Христос дјелује кроз своју Свету Цркву у сваком времену и простору и то дјеловање је једнако по сили и снази и значају како у Јерусалиму тако и на Православном Балкану тако и овдје у Јужној Америци и свуда на земљином шару. Дакле Спасење је већ извршено али се оно и даље савршава, то је антиномија и тајна Крста Христовога којим се ми једино хвалимо заједно са светим апостолом народа Павлом.

У том тежком задатку на њиви Господњој хвала Богу нијесмо сами. На првом мјесту са нама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов. Без благослова Цркве нека се нико не усуди да себи присваја звања и чинове, и да се мијеша у црквене ствари, како што неки и чине и тиме лијепим ријечима али срцем поквареним збуњују и смућују народ и обмањују оне који им олако повјерују. Учи нас свети апостол Павле да ако нам и анђео са неба донесе науку различиту од учења Цркве да га не примамо.

Са нама су даље дјело и поука и молитва наших предходника, архимандрита Доситеја који је сада епископ Британско- скандинавски, епископа Митрофана садашњег епископа канадског и блаженог спомена попа Радојице Поповића и свих свештенослужитеља који се овдје потрудише да унаприједе црквени живот на овом континенту. Нарочито је са мном молитва и благослов мог духовног оца и учитеља високопреосвећеног архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског и Приморског г. Амфилохија из чије руке данас примам овај владалачки жезал.

Њега и са правом сматрамо оснивачем или иницијатором оснивања ове нове епархије наше помјесне Цркве. Митрополит Амфилохије је овдје први пут дошао негдје 2007 године и као пастир добри који тражи своју изгубљену овцу и као милостиви самарјанин који не оставља човјека у невољи, није се оглушио о жеље и вапаје и вјеру овдашњег народа Божјега него га је прихватио у своја очинска њедра и на сваки начин се потрудио да помогне нарочито да се душа овога народа, прије свега нашега националнога поријекла, обнови у истинској вјери. Обнављајући Цркве и манастире, установио је парохије и поставио свештенике, неуморно путујући по огромним просторима Јужне и Централне Америке. Владика Амфилохије је надахнут на ову мисију и молитвама нашег заједничког оца и пастира светог Саве и светог Василија Острошкога, јер су поред Бога и Богородице имена њих двојице нарочито присутна у молитви овдашњег народа.

Ја ћу се, са мојим скромним могућностима, трудити у свему да наставим то добро дјело нашег духовног оца и архипастира Митрополита Црногорског и Приморског Амфилохија.

Са мном су даље сви моји сарадници у клиру наше епархије од којих су већина данас овдје и доносе нам благослове поред Србије и Црне Горе и Аргентине и из Бразила, Чилеа, Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Гватемале, Доминикане, Панаме, Ел Салвадора, Костарике...

Са нама је даље народ Божји овога континента чији су се преци и они као њихови наследници старали и старају да сачувају вјеру православну, своју културу, традицију и језик и изграде многе православне богомоље широм Јужне и Централне Америке. Нећу набрајати њихова имена, јер их само Бог зна, да не бих у незнању заборавио неког од њих. Тај њихов рад је припремио и омогућио да се догоди и овај наш данашњи празник. Народе Божији мислим да се данас ваши преци радују на небесима у овом дану, у овом дану када славимо и славно Успење Мајке Божије, јер заједно са душом Богородице Господ уздиже ка небу душу и срце и овога народа. У Богу нема живих и умрлих него су сви живи, и сви заједно учествујемо у овом литургијском догађају, ту су са нама душе наших предака ту је и душа Сава Кривокапића чији је унук свештеник Момчило дошао са намјером да његове земне остатке после скоро 80 година од његове смрти пренесе у стари крај. То још једном свједочи о нашем нераскидивом јединству у Христу.

Нека вас све Бог благослови народе Божији нека Бог насели ваше преминуле претке у Царство Небеско а вама и вашим потомцима дарује свако добро и привремено и вјечно.

Са нама су и друге нама сестринске Православне Цркве које одавно дјелују на овом континенту, као што су наша Мајка Црква Константинопољска Патријаршија, Антиохијска П., Московска П., Загранична Руска Црква, Америчка Православна Црква и друге; са којима вјековима заједно радимо на истој њиви Господњој.

Заједно дакле са вама предстоји нам прво да радимо на обнављању вјере код људи нашег поријекла, традиције и културе. Као друго, не служећи се јефтиним прозелитизмом, морамо бити отворени за све оне људе било које расе, нације, културе или религије који истински желе да се упознају са Православљем и приме истиниту вјеру Православну.

Као треће, али не мање важно треба изграђивати добре односе са другим инославним Црквама које дјелују на овом континенту, нарочито са римокатоличким хришћанима, да би се кроз дијалог и сарадњу учвршћивало наше узајамно поштовање.

Као четврто, живећи у земљама Јужне и Централне Америке требамо се молити за просперитет и напредак у свему свих народа који у њима живе.

Знајући да је вјера без добрих дјела мртва, морамо се старати да нашу вјеру увијек поткријепимо добрим дјелима јеванђелске љубави и милосрђа према нашим ближњима.

Драга браћо и сестре црквена јерархија је неопходна, јер се циљ Цркве постиже само помоћу ње. Без ње не може бити цркве, нити она може обављати своју спасоносну службу. Св. Игњатије Богоносац тврди: “Без јерархије нема Цркве”. Кипријан Картагенски каже: “Епископ је у цркви и црква је у епископу.

Ко није у јединству са епископом, тај није у Цркви”. Због тога паства треба да се повињава јерархији и да је слуша. Сам Спаситељ каже апостолима, а преко њих и јерархији: “Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче”; “Ко вас прима мене прима а који прима мене, прима онога који ме је послао”(Лук. 10, 16; Мат. 10, 40). С друге пак стране, пастири су обавезни да уче своје стадо, духовно управљају њиме и свршавају за њих свештенодејства, и прије свега да буду угледи стаду кроз примјер доброг живљења у Христу. Љубав треба да уједињује јерархију и вјерне. И једни и други заједнички треба да решавају сва важнија питања која се тичу цркве. Климент Римски каже: Као што глава у тијелу без ногу не значи ништа, тако и ноге без главе. И мали делови у телу потребни су и корисни за цијело тијело. Тако и у Цркви: Ни велики без малих ни мали без великих не могу постојати. Уједињени доносе обострану корист.

Поред осталих функција улога епископа је нарочито важна као фактора уједињења, обједињена, окупљања стада Христовога. Јер Христос и хоће да сви једно буду као што је он једно са својим Оцем Небеским. Али како је могуће остварење таквог јединства људи у Цркви у хришћанској заједници? Христос нам је дао и учење о љубави и заповиједио нам да љубимо ближњег као самога себе, али то учење о љубави неби било само за себе довољно, ако нам Господ неби дао и силу да га извршимо.

Сјетимо се литургијског возгласа који каже: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и Причастије Светога Духа да буде са свима вама. У неким преводима стоји и заједница Светога Духа. Али заједница и друштава има много и те заједнице и друштва могу бити основане на различитим принципима и са различитим циљевима. Црквена заједница се формира због причастија Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса Нашега Исуса Христа и обратно то причастије Богом форми ра и утврђује ту заједницу и чини је вјечном.

Тајна Причешћа сједињује људе са Богом и самим тим, сједињује их једне са другима. Ето зашто је Причешће, више од свега, извор црквеног живота. Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. И Обратно без причешћа нема ни црквене заједнице.

На тај начин, по Христовом учењу, и по благовијести светих отаца, истински живот је могућ само при тијесном природном, или, како говоре, реалном сједињењу са Христом у Тајни Евхаристије, али то јединство са Христом ствара и јединство људи једних са другима, то јест, ствара једно тијело Цркве.

Сабрао нас је овдје Господ и његова Света Мајка у овом Светом Храму који као да је пренијет из древне Светиње Студеничке ”Мајке свим Црквама” овдје смо, на самом крају земљиног шара, под Јужним Крстом, и наша је молитва Богу и Пресветој Богородици да овај Саборни Храм Рођења Богородице буде и сам Мајка свим Црквама у нашој новој Епархији, Амин Боже Дај. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и причастије Светога Духа да буде са свима Вама. Амин.

_________________________________________________________________________________________

DISCURSO PRESENCIAL DEL RECIENTEMENTE ENTRONIZADO OBISPO DE LA DIÓCESIS DE BUENOS AIRES Y AMERICA DEL SUR Y CENTRAL DE LA IGLESIA ORTODOXA SERBIA, MONSEÑOR KIRILO

2 de Septiembre de 2018

EN EL NOMBRE DEL PADRE, DEL HIJO Y DEL ESPIRITU SANTO, EXCELENTISIMO ARZOBISPO Y ALTOS REPRESENTANTES DE NUESTRAS IGLESIAS HERMANAS, REPRESENTANTES DEL CUERPO DIPLOMATICO, QUERIDISIMOS HERMANOS Y HERMANAS EN CRISTO SALVADOR:

El Santo profeta Isaías oye la voz del Señor quien le dice: A quien enviaré? Y quien irá? A lo que Isaías responde: Aquí estoy yo, envíame a mi, Señor. Y El señor lo envía hacia su pueblo, para predicarles a los pecadores sobre el arrepentimiento y para que les haga saber de las cosas del otro mundo, el cual implica un castigo diferente si no se arrepienten como así también misericordia y perdón si se convierten al arrepentimiento de Dios.

Hoy yo también quiero, junto a San Isaías, decirle al Señor : ENVIAME A MI, SEÑOR!, pero me frena la voz del otro profeta Moises quien le rezó a Dios para que no lo envíe a el sino a alguien que este mejor capacitado. La voz del profeta Isaías esta llena de amor hacia Dios, llena de amor hacia el pueblo de Dios y hacia el prójimo, y ellan de fe y esperanza; la voz del profeta Moises esta llena de paz y obediencia y sobriedad.

Estas voces se oyen en mi alma y hoy se unen en una decisión común y en consejo de nuestra Santa iglesia Ortodoxa Serbia del Patriarcado de Pech. Agradezco al Santo Concilio de nuestra iglesia junto a su Santo Patriarca Irineo por haber tomado la decisión da entronizarme a un no digno como yo y de enviarme hacia este pueblo de Dios y ponerme como primer párroco de nuestra iglesia en Centro y Sud America.

El Santo concilio de nuestra iglesia estimó que ya llegó la hora de que se establezca una diócesis bajo una Cruz del sur, en este el rincón mas occidental del universo. Ser el primer obispo de la Diócesis de nuestra antigua iglesia en este continente, iglesia que el año próximo cumple los 800 años, es un gran honor y privilegio,pero también una gran responsabilidad y obligación y difícil tarea. La tarea es difícil a causa del estado irregular de las comunidades de la iglesia de nuestro pueblo aquí, a raíz de ausencia o bajo número de servidores de presbíteros lo cual generó un distanciamiento de la gente de nuestras raíces con respecto de su fe, tradición, cultra e idioma. Dificil es la tarea también pese a la situación económica global y la crisis política la cual tomó particularmente a este país. Dificil resulta la tarea también a causa de las tendencias modernas de la cultura y pese a muchos movimientos de “derechos” del hombre los cuales se oponen a la revelación bíblica.

Nuevamente y como siempre, nos consuelan las palabras de nuestro Salvador “El yugo es mi bendición y la carga es mi tranquilidad”. Entonces, asi es que nuestra Iglesia del Patriarcado de Pech, como así también muchas otras, expanden en todo el universo, destacando una vez mas que la salvación del hombre y de la humanidad es la tarea universal la cual Dios cumple a travez de su amado hijo y salvador Jesucristo, quien el asimismo cumple con el Espiritu Santo en esta santa iglesia ortodoxa. “Vayan y enseñen a todos los pueblos bautizándolos en el nombre del padre hijo y espíritu santo”, dijo a sus discípulos el único y universal Salvador de todos los pueblos y gente. Cristo con estas palabras estableció para siempre el carácter universal y global de la iglesia, y la iglesia no puede desentenderse de eso.

La luz del evangelio debe dar calidez a todos los pueblos y a todos los hombres, y eso es la voluntad de nuestro Salvador y un mandamiento “vayan por todo el mundo y prediquen el evangelio” En tiempos de su paso por la tierra Cristo no dejo de lado las fronteras de la tierra prometida, en ese entonces Palestina, salvo pequeños viajes a países vecinos.

Sin embargo tal como leemos sobre la iglesia en sus tiempos de padecimiento, la muerte y resurrección de Cristo con su alma llena de Gracia entro al infierno para derrotar al país de la Muerte y otorgarle a las personas una vida y verdadera libertad. O como también se dice, Cristo ingreso a las profunidades de la tierra para dar cumplimiento a todo. Y allí se nos revela el misterio de la misión universal de la salvación de Cristo. El que se desplazo por un mapa geográfico local del Pais Palestino, se convierte en el Salvador Global de de todas las personas.

Ese gran misterio intentaremos describirlo a través la formula de Newton Leibinz, fórmula que vincula el accionar del interior de un cuerpo con la acción de la superficie de dicho cuerpo. Entonces mientras Cristo acciona en el interior de la tierra, en el corazón y profunidades de la tierra como si fuese un cuerpo, su iglesia acciona en la superficie de dicho cuerpo. Mediante esa fórmula Newton Lebiniz establece la igualdad, me escuchan? la igualidad! De esta manera bajo una forma mistica las obras de la Iglesia en la historia se vinculan con las de nuestro Salvador Resucitado.

Por eso la verdadera Iglesia con todo el derecho se denomina Iglesia mártir. Pero es también iglesia resucitada. Una señora que se presentó como cristiana devota de una iglesia protestante, me pregunto por que llevo una cruz si Cristo ya resucitó. Me dice ella que vivemos en la era del Espiritu Santo y a nosotros nos nos hace falta ninguna cruz. Yo le respondí con una contrapregunta: Le dije que Cristo en verdad resucitó pero acaso usted y yo resucitamos? Nostros en verdad vivimos en tiempos de Espiritu Santo quien actua a través de la iglesia pero el nos trae aquello que viene de Cristo, la victima resucitada particularmente a través del Santo Misterio que toca nuestros labrios y quita nuestros pecados.

Con el Espiritu Santo Cristo actua a través de su santa iglesia en todo momento y espacio y ese accionar es único en su fuerza y significado tal como lo era en Jerusalen como así también en los Balcanes y también aquí en Latinoamerica y en todo el resto del mundo terrenal. Por ende, la salvación ya esta lograda pero continua realizándose, esa es la antinomia y el misterio de la Cruz de Cristo con la que juntos agradecemos jutno al santo apostol Pablo.

En esa difícil tarea en territorio del Señor gracias a Dios no estamos solos. En primer lugar esta con nosotros la bendición y oraciones de la Santa Iglesia Ortodoxa la cual es también bendición de Cristo. Sin la bendición de la iglesia que nadie se atreva a apropiarse de títulos y jerarquías, ni entrometerse en asuntos de la iglesia tal como lo hacen algunos mediante lindas palabras pero con su corazón arruinado confunden al pueblo llevándolo a un engaño que luego ellos mismos creen. Nos enseña el Santo Apostol Pablo que si incluso vienese un angel del cielo y nos trajera una enseñanza contraria a la iglesia, no debemos aceptarla.

De nuestro lado también hay mucho trabajo y esfuerzo pendiente con nuestro predecesor el Archimandrita Dostei quien es ahora Obispo para Gran Bretaña y Escandinavia, el Obispo Mitrofan de la diócesis de Canada y del beato Radoica Popovich y todos los servidores presbíteros que se esfuerzan para que la vida de la iglesia avance en ese continente. Particularmente conmigo esta la oración y bendición de mi padre espiritual y maestro el excelentísimo arzobispo de Cetinje y Metropolitano de Montenegro y Litoral G. Amfilogije de cuyas manos hoy recibo este báculo obispal.

A el con mucha razón consideramos como el fundador o iniciador de la fundación de esta nueva parroquia de nuestra iglesia. El Metropolitano Amfilogija vino aquí por primera vez en el 2007 y como buen pastor busca a su rebaño perdido y como misericordioso samaritano que no abandona a su pueblo de Dios sino que acepto a sus hijos y de toda forma posible se esforzó para ayudarlos, particularmente a que el alma de este pueblo, prioritariamente de nuestros compatriotas del mismo origen, renueven su verdadera fe. Reestableciendo a las iglesias y monasterios, estableció parroquias y designo sacerdotes, viajando de forma incansable por distancias enormes de America del Sur y central. El Obispo Amfilogije inspiró en esta misión las oraciones de nuestro unificador y pastor San Basilio de Ostrog, ya que están junto a Dios y La virgen sus nombres y las oraciones de este Pueblo.

Yo con mis humildes esfuerzos voy a esforzarme en todo para continuar estas buenas acciones de nuestro padre espiritual y archipastor el Metropolitano Amfilogija. Conmigo están también todos los compañeros de nuestra parroquia los cuales la mayoría están ahora mismo aquí y nos traen la bendición ante Serbia y Montenegro, Y Argentina y desde Brasil, Chile, Venezuela, Colombia, Ecuador, Guatemala, Dominicana, Panama, El Salavor, Costa Rica.

Con Nosotros también esta el Pueblo de Dios de este continente cuyos antecesores y sucesores sufrieron y sfuren para cuidar la fe ortodoxa, su cultura, sus tradiciones y su idioma y han construido muchas iglesias ortodoxas por el mundo centro y latinoamericano. No voy a mencionar sus nombres, ya que solo Dios lo sabe, para no olvidarme de ninguno de ellos. El trabajo de esas personas preparó y posibilitó que hoy podamos tener esta celebración.

Se que hoy vuestros antecesores le están sonriendo desde los cielos al Pueblo de Dios, en este dia que celebramos y festejamos la dormición de la Madre de Dios, ya que juntos con el espirituo de la Virgen, el señor eleva hacia los cielos el alma y corazón de este Peblo. En Dios no hay vivos y muertos sino solo vivos y todos juntos participamos de este evento liúrgico, aquí están con nosotros las almas de nuestros ancestros, aquí esta el alma de Savo Krivokapich cuyo nieto el Sacerdote Momchilo vino con la intención de que sus restos mortales luego de casi 80 años de su muerte retornen a su viejo pueblo. Esto da fe una vez mas acerca de nuestra unión en Cristo

Que dios los bendiga a todos ustedes, pueblo de Dios, que Dios traslade a sus antepasados fallecidos al Reino de Dios y que a ustedes los descendientes les otorgue todo lo mejor y lo eterno.

Con nosotros están otras iglesias ortodoxas hermanas que hace tiempo obran en este continente, las mismas son nuestra Iglesia Madre del patriarcado de Constantinopla, Antioquia, Moscu, Iglesia Rusa en el exilio, la iglesia ortodoxa americana y otras con las cuales durante siglos trabajamos juntos en el mismo ámbito del Señor.

Tambien corresponde que con ustedes trabajemos en el restablecimiento de la fe junto a las personas de nuestro origen, tradición y cultura. En segundo término, debemos estar abiertos a todas aquellas personas de todas las razas, nacionalidades y culturas o religiones que de forma sincera desean conocer la fe ortodoxa y recibirla.

En tercer lugar, pero no menos importante, hay que construir buenas relaciones con las otras iglesias quienes obran en este continente, particularmente con la católica romana, par que con el dialogo y cooperación consolidemos el respeto mutuo.

En cuarto lugar, viviendo en los países de centro y sud america tenemos que rezar por la prosperidad y avance de todos los pueblos que habitan. Sabiendo que la fe sin buenas obras es una fe muerta, tenemos que esforzarnos para que nuestra fe siempre este cubierta con buenas obras del evangelio del amor y misericordia hacia nuestro prójimo.

Queridos hermanos y hermanas, la jerarquía de la iglesia es necesaria, ya que el objetivo de la iglesia se alcanza solo con la ayuda de la misma. Sin la jerarquía no puede haber iglesia, ni tampoco ella puede realizar su trabajo de salvación. San Ignacio afirma: “Sin jerarquía no hay iglesia”. Chipriano de Cártago dice “El obispo esta en la iglesia y la Iglesia esta en el Obispo”

Quien no esta en unión con el Obispo, aquella persona no esta en la Iglesia. Por ese motivo se tiene que respetar la Jerarquía y obedecerle. El mismo Salvador dice a sus apostoles: “Quien los reciba me recibe a mi, y quien me recibe a mi recibe a aquel que me envio” Por otro lado, los pastores están obligados a escuchar a su rebaño, orientarlos espiritualmente y perfeccionarlos en sus obras presbiteras, y antes que nada que ellos sean ejemplo de la buena vida en cristo. Al amor hace falta unirlo a la jerarquía y a la fe. Tanto el uno como el otro tienen que resolver todas las cuestiones referentes a la iglesia. Clemente de Roma dice: Tal como la cabeza y el cuerpo sin piernas no sonnada, de la misma forma lo son las piernas sin la cabeza. Las pequeñas partes del cuerpo incluso son importantes y utiles para todo el cuerpo. Lo mismo sucede con la iglesia: Ni lo grande sin lo pequeño ni lo pequeño sin lo grande pueden existir. La unión trae la utilidad mutua.

Ademas de otras funciones el rol del Obispo es particularmente importante como factor de la unidad, agrupamiento del rebaño de Cristo, ya que Cristo quiere que todos juntos de la misma forma que el esta con su Padre celestial. Pero como es posible realizar semejante unión de personas en la Iglesia de la comunidad cristiana? Cristo nos ha dado la enseñanza acerca del amor y nos encomendó que nos amemos al prójimo como a nosotros mismos, pero esa enseñanza sobre el amor no hubiese sido posible si Dios no nos hubiese dado la fuerza para lograrlo.

Nos acordamos de la parte de la liturgia que dice: La bendición de nuestro señor Jesucristo y el amor de Dios padre y la comunión del Espiritu Santo que este siemore con todos ustedes. En algunas traducciones esta la unión del Espiritu Santo. Pero comunidades y soceidades hay muchas y esas comunidades y soceidades pueden ser fundadas en principios diferentes y con objetivos diferentes. La comunidad de la iglesia se forma por la comunión del cuerpo y sangre del Señor y Dios y Salvador nuestro Jesucristo y en viceversa esa comunión con Dios solidifica esa comunidad y la hace eterna.

El misterio de la comunión une a la gente con Dios y con ello, se unen los unos a los otros. Por eso es que la comunión, mas que nada, es la fuente de la vida de la iglesia. El sentido del misterio de la comunión esta en su carácter parroquial. Fuera de la unidad de la iglesia no hay comunión. Y viceversa: sin comunión no hay unidad en iglesia. De esa forma, según las enseñanzas de Cristo y por la bendición de nuestros santos padres, la verdadera vida se logra solamente con la unión natural o como dicen “la verdadera unidad con Cristo en el misterio de la Comunion”, pero eso es esa unidad con Cristo crea unidad también con las personas unas con otras, eso decir, crea un cuerpo de Iglesia.

Nos junto Dios en este lugar y su Santa Madre, en este Santo Templo el cual parece traido del antigua Studenica, la madre de todas las iglesias. Aquí nosotros, en el extremo limite del mundo, bajo la cruz del sur y nuestra oración a Dios y a la Santa Virgen para que este Templo Catedral del nacimiento de la Santa Virgen sea la misma Madre de todas las iglesias de nuestra nueva Diocesis, con la Gracia y bendición de nuestro señor Jesucristo y el amor de Dios Padre en comunión con el Espiritu Santo que este siempre con todos nosotros. Amen.

Traducido por Mariano Burman